IBRATLI HIKOYALAR
|
|
Rider | Дата: Payshanba, 26-Avg-2010, 05:03 | Сообщение # 1 |
 Admin yordamchisi
Группа: Usta
Сообщений: 2650
Статус: 
| Agar miyasi bo‘lsa
Arslon o‘rmonda fil bilan olishib charchadi. So‘ng tulkini yoniga chaqirib: — Holdan toydim. Ovga yaramayman. Bor, menga bir eshak ovlab keltir. Birgalikda yeymiz, dedi. — Amringiz bosh ustiga, sultonim. Turli hiylalar bilan sizga hatto tiriklayin keltiraman, deya bir qoyaga tomon yugurdi. Qarasaki, o‘tloqda egasiz ozg‘in bir eshak yuribdi. Yoniga yaqinlashib, quyuq salom berdi. va uni avray boshladi: — Bu qup-quruq tekisliqda yolg‘iz o‘zing nima qilayapsan, ey do‘stim? — Shu holimga shukr qilaman. Rizqni Alloh beradi. Shikoyatim yo‘q, kunim o‘tib turibdi. Jon bergan Alloh, ozuqa ham beryapti. — Ey janob! Sening bu tavakkaling juda kam odamda topiladi. Juda kam bo‘lgan narsa esa yo‘q hukmidadir. Bu yo‘qlik atrofida tentirab yurish ahmoqlik sanaladi. Bu so‘zlarni eshitgan eshak takror javob berdi: Gaping to‘g‘ri emas. Shuni bilki, butun yomonliklar ochko‘zlikdan kelar. Qanoatdan hech kim o‘lmagan, hirsdan esa hech kim sulton bo‘lmagan. Tulki eshakning so‘zini bo‘lib: Alloh insonlarga o‘zlarini o‘zlari halok etmaslikka buyuradi. Shu quruq qoyalikdan iborat cho‘lda sabr kilmoq ahmoqliqdir. Kel, o‘tloqqa ko‘chgin. Bilsang, u yerda qancha o‘t-o‘lanlar, oqar suvlar bor, dedi. Tulki turli so‘zlar bilan eshakni avragancha yetaklab, to‘g‘ri arslonning uyiga sudradi. Arslon eshakni ko‘rar ko‘rmas o‘kira boshladi. Buni eshitgan eshak jon holatda ortga qochdi. Tulki unga yetib olib: Hoy sodda va go‘l maxluq! Nega qochayapsan. eshitilgan tovush, sening vahimang, hayolingdir. Endigina maysazorga kelgandikku. Sen esa qo‘rqding, qochding, dedi. Tulki yana ming bir yolgon bilan eshakni o‘ziga ergashtirdi. Arslonning uyiga olib bordi. Arslon eshakni g‘ajib, qornini to‘ydirdi. So‘ngra arslon suv ichish uchun g'ordan chiqdi. Tulki arslonning yo‘qligidan foydalanib, eshakning miyasi va o‘pkasini yedi. Arslon qaytgach, tulkidan so‘radi: Buning miyasi qani? — Ey, sultonim! Agar eshakning miyasi bo‘lsa, o‘sha dahshatli o‘kirikni eshitgandan keyin yana bu yerga, sening ostonangga kelarmidi?
|
|
| |
OSIYO | Дата: Seshanba, 05-Iyul-2011, 07:36 | Сообщение # 2 |
 Peshqadam
Группа: Ishonchli
Сообщений: 7142
Статус: 
|  Бир киши узоқ муддат пул тўплаб? янги машина сотиб олди. Уни миниб ўзини бошқача ҳис қила бошлади, кўнгли таскин топди ва оила аъзоларини ҳам бу машина билан хурсанд қилди. Орадан бир кун ўтиб ташқарига чиқар экан, не кўз билан кўрсинки, уч ёшдан эндигина ошган ўғли машинанинг эшигига мих билан расм чизиб ўтирарди. Жаҳлдан ўзини боса олмаган ота югурганча ўғлини итариб юборди, юзтубан йиқилган боланинг қўллари михни ташлаб юборишга улгурмади ва ҳаммаёққа қон сачраб кетди...
Ота ўғлини кўтарганча касалхонага йўл олди, машинанинг эшигидаги расмлар ёдидан кўтарилган, энди уни ўғлининг аҳволи ваҳимага сола бошлаганди. Шифокорлар қанчалик ҳаракат қилишмасин, боланинг қўлларини сақлаб қола олишмади. Мих кириб кетгани туфайлими, ёки қаттиқ йиқилганиданми, бармоқларнинг суяклари эзилиб кетган, кесиб ташламасликдан бошқа иложи қолмаганди. Бир неча соатдан сўнг болакай ўзига келди ва энди-энди равон гапира бошлаган тили билан биринчи бўлиб отасидан узр сўради: «Дадажон, машинангизга расм чизганим учун кечиринг, бошқа қилмайман». Кейин ҳали ҳам дадасининг ғазабидан қўрқаётганини билдириб турган кўзлари билан оқ бинтларга ўраб ташланган қўлларига қаради-да, дадасининг ич-ичини алғов-далғов қилиб ташлаган саволни берди: «Бармоқларим энди қачон ўсиб чиқади?»
Ота йиғлаганча чиқиб кетди. Қанчалик бағри тош бўлмасин, ўзини тутиб тура олмади...
Ҳикояни давом эттирмаймиз. Кимнинг ундан қандай хулоса чиқариши ўзига ҳавола. Аммо шуни айтмоқчимизки, келгуси сафар ўз яқинларингизни нима учундир жазолашни хоҳласангиз, шу ҳикояни ёдга олинг. Сабр билан қарор қабул қилиш, ақл билан иш юритишга ўрганинг. Эшиги қирилган машиналарни тузатса бўлади, аммо жароҳатланган суяк, озор берилган қалб ўзига келмаслигини унутманг!
Ҳаммамиз хато қиламиз. Бизга хато қилишга изн берилган! Аммо хатони сабрсизлик билан тузатиш ёмон оқибатларга олиб келиши ва қалбимизда ўчмас из қолдириши мумкин! Бир лаҳза тўхтанг ва мушоҳада қилинг. Сабрли бўлинг. Кечиришга ва унутишга ўрганинг. Энг аввал ўша ҳолатга ўзингизни қўйиб кўринг! Ва эндигина уч ёшдан ошган ўша болакайнинг саволига жавоб беринг: «Дадажон, бармоқларим энди қачон ўсиб чиқади?»
|
|
| |
OSIYO | Дата: Seshanba, 05-Iyul-2011, 16:48 | Сообщение # 3 |
 Peshqadam
Группа: Ishonchli
Сообщений: 7142
Статус: 
| Zolim Podshoh
Ajam shohlaridan biri xalq mulkiga zo‘rlik bilan qo‘l cho‘zdi. Bu ham yetmaganday, aziyat bera boshladi. Jabr-zulmlardan to‘yib ketgan xalq o‘z yerini, yurtini tashlab chiqib ketdi. Odamlarning u yoqdan bu yoqqa ko‘chib yurib, g‘urbat yo‘lini tutishlaridan o‘zga choralari qolmadi. Borgan sari aholi kamayib, mamlakat daromadi tushib ketdi. Sultonning xazinasi bo‘shab qoldi. Shu payt dushmanlar ham har tomondan hujum qila boshlashdi. Bir kun sultonning majlisida, hukmdorlar hayotidan hikoya qiluvchi “Shohnoma” kitobidan: “Zahhok saltanatining tanazzulga yuz tutib, Faridunning taxtga chiqishi” haqidagi hikoyat o‘qildi. Shu payt vazir sultonga: –Afandimiz, – dedi. Mamlakati, xazinasi va qo‘shini bo‘lmagan Faridun, shohlikka qanday qilib erishdi? –Eshitganingdek, bir to‘da olomon uning yonini oldi. Xalq yig‘ilib, uni qo‘llab-quvvatladi va u shohlik darajasiga ko‘tarildi, – deb javob berdi sulton. Shunda vazir: –Modomiki, – dedi. – Xalqning kuchi shohlikni ta’minlar ekan, unda nega siz xalqni parishon qilmoqdasiz, shohim? Yoki podshohlik qilish fikridan yiroqmisiz? Sulton so‘radi: –Seningcha, ularni bir yerga jamlash uchun nima qilishim kerak? Vazir javob berdi: –Avvalo, podshoh odil bo‘lsagina olomon uning atrofida yig‘iladi. So‘ngra, marhamatli bo‘lsagina shu davlatning ishonch soyasida xotirjam o‘tiradi. Ammo sizda bu xislatlarning birontasi ham ko‘rinmaydi. Dono vazir so‘zlariga qo‘shimcha qildi: –Bo‘ridan cho‘pon chiqmaganidek, zolim kishi zinhor shohlik qila olmaydi. Shohning zulm urug‘ini ekishi, o‘z saltanati poydevorini qulatishi demakdir. Sulton vazirning achchiq so‘zlaridan nihoyatda g‘azablandi. Va boshqalarga ibrat bo‘lsin deya uni jazoga tortdi. Vazir xibsga olinib, zindonga tashlandi. Oradan ancha vaqt o‘tdi; podshohning jiyanlari unga qarshi bosh ko‘tarishdi. Sultonning adolatsiz harakatlarini, o‘lkani boshqara olmayotgani hamda falokat yoqasiga olib kelganini aytishib, undan qutulmoq uchun qo‘shin to‘plashgan edi. Sultonning zulmidan paymonasi to‘lgan xalq, isyonchilarning da’vatiga ergashishdi. Dono vazir aytganidek, mazlum kishilar sultonga butunlay dushman bo‘lib qoldi. Va isyon ko‘targan shohning jiyanlariga ko‘makchi bo‘lib, zolim podshoh saltanatini vayron qilishdi. O’lka zolim podshoh zulmidan qutulib, butunlay ozodlikka erishdi.
|
|
| |
OSIYO | Дата: Seshanba, 05-Iyul-2011, 16:51 | Сообщение # 4 |
 Peshqadam
Группа: Ishonchli
Сообщений: 7142
Статус: 
| Kemadagi qul Bir kuni podshoh dengiz sayohatiga chiqdi. Uning hali dengizga chiqib ko‘rmagan va yo‘l azobini tortmagan bir quli ham bor edi. Kema suvga tushirilib, to‘lqinlar ichra harakatlana boshlaganida, qulni vahima va qo‘rquv qamrab oldi. O’z-o‘zidan qaltirab, yig‘lay boshladi. Atrofdagilar uni tinchlantirishga qancha urinishmasin, qulning vahimasi sira ham bosilmadi. Buni ko‘rgan podshohning ham kayfiyati ancha buzildi. Lekin, chorasi topilmasdi. Kemada bir dono qariya bor edi. Shunda u shohga qarab: –Sultonim amr etsalar, shu qulni o‘zim tinchlantirsam... – dedi. –Bizga katta yaxshilik qilgan bo‘lardingiz, – dedi podshoh. Qariya darhol: “Beliga arqon bog‘lab, dengizga uloqtiring”, – deya kemadagilarga amr qildi. Qariya aytganidek qilishdi. Uni bir necha marotaba dengizga sho‘ng‘itib olishdi. Qul og‘zi burnigacha suvga botib tipirchilay boshladi. Ma’lum muddat bu holat takrorlangach, qariya mashg‘ulotni to‘xtatdi. Ichlari suvdan to‘lgan qul kemaga chiqarildi. Ichgan sho‘r suvlarini chiqarib olganlaridan so‘ng, hushiga keldi va kemaning bir chetiga borib o‘tirdi. Va nihoyat qul tinchlandi. Endi u vahimaga tushib baqirmas va yig‘lab hammani parishonxotir qilmas edi. Qariyaning tutgan dono tadbiridan podshoh mamnun holda so‘radi: –Bunda qanday hikmat bor edi? Qariya javob qildi: –Qulingiz dengizga chiqmaganligi bois uning qiyinchiligi va cho‘kish azobini tortmagan edi. Shu sababdan kemadagi sokinlik qadrini bilmadi. Xuddi shunday, sog‘liqning qadriga bemor odam yetadi.
|
|
| |
OSIYO | Дата: Shanba, 09-Iyul-2011, 16:34 | Сообщение # 5 |
 Peshqadam
Группа: Ishonchli
Сообщений: 7142
Статус: 
| Қалбим совуққотти, онажон!
Совқотяпман, онажон... иссиқ ҳароратингизни излаяпман... ҳатто тушларимда ҳам келмайсиз, онам... Дейдилар: Дуо қил, онанг келади, балки ҳатто сени олиб кетади – ёлғон гапирдиларми менга, онажон?
Қачондан бери сизни кўрмайдим, ҳатто юзингизни ҳам эслай олмайман. Фақат онам борлигини биламан. Бу ерда меннинг каби беш дўстим бор. Ҳаммамиз бир синфда ўқиймиз. Бизга икки опа қарайди. Яқинда янги уйга кўчиб ўтдик. Уй жуда ҳам чиройли. Ҳовлисида катта ҳовузи ҳам бор, мен сузишни ўрганиб олдим. Дўстларим билан сузишда мусобақа ўйнаймиз. Ёнимизда истироҳат боғи ҳам бор. Баъзан ўқитувчи опаларимиз бизни ўша боғга олиб боришади. Мазза қилиб ўйнаймиз. Фақат онажон, қанийди, сиз ҳам ёнимда бўлсангиз эди! Ҳеч нарса истамайман, нима пиширсангиз ўшани ейман, нима кийдирсангиз ўшани киярдим, фақат ёнимда бўлсангиз, бас. Сизга уй ишларида ёрдам ҳам берардим. Катта бўлиб қолганман, 35 размерли оёқ кийим кияяпман. Уст бошларимни ҳам ўзим саранжонлайман, фақат сиз ёнимда эмассиз, она... Баъзида кўчада кетаётган аёлларга қараб қоламан “Шу кетаётган менинг онаммикин, юриши жудаям онамга ўхшаркан!” дея ўй сураман. Нега, нега менинг ёнимда эмассиз, онажон? Мен катта бўлиб қолдим, ҳаммасини тушунаман. Сиздан сўрашни истаган саволларим шунчалар кўпки, жавобини тополмайман. Нега мен бошқаларнинг марҳаматига қолдирилдим? Мени ва укамни ташлаб кеттингиз, шунчалар чорасизмидингиз, она? Камбағалликми сабаб, ахир ҳамма камбағал ҳам боласини ташлаб кетмайдику?!. Ширинкулча ўрнига қотган нон ердик, кўрпа ўрнига сочиққа ҳам ўралиб ётишга розимиз, она! Ёки биз сизни хафа қилганмидик...
* * *
Тўрт ёшда эдим. Бир куни Болалар уйига талабалар келди. Улар бизга ўйинчоқлар, совғалар беришди. Болаларни қучоқлаб эркалашди. Мен ҳам уларнинг қучоғида бўлишни истардим. Аммо туриб ёнларига боришга ҳолим қолмаганди. Ўтирган куйим бошимни ерга эгдим, кўзларимни юмдим. Шу пайт келганларнинг ичидан бир қиз ёнимга келди: Сенинг исминг нима, ширинтой? – деб сўради.
Жавоб беришга ҳам ўзимда куч топа олмадим. Қиз қўлини пешонамга қўйди. Оҳ, жоним, сенинг иситманг бор-ку, - деди хавотирланиб.
Иситма нима эканлигини билмасдим. Бизга қарайдиган опалардан бири: Дори бердик, ҳозир иситмаси тушиб қолади, - деди.
Ўша куни сизни изладим, онажон... Кошки шу келган опалардан бири менинг онам бўлсайди; ёнимда ётсайди; кўзларимга қараб, бошимни силасайди; ёноқларимдан ўпсайди, тузалиб кетардим, она! Ҳозир биз кичик кичик уйларда яшаймиз, онажон. Ҳамманинг ўз хонаси бор. Ўқитувчи опаларим бизга кўп нарса ўргатадилар. Тиш ювишни, хонани тозалашни, дастурхон тузашни, оёқ кийимларни тозалаб қўйишни, агар бирорта сув сўраса, сув беришни, бир-биримизга ёрдам беришни, мен ҳам бошқаларга ёрдам беришни ўрганаяпман, она... Сочларимни узун қилиб юролмайман, чунки қизларнинг сочини оналари тараркан. Менинг онам ёнимда йўқ, ким тарайди менинг сочларимни?!. Аввалари болалар уйига келганлар “Бу қизми ўғилми?” деб сўрасалар ҳайрон бўлардим. Энди тушундим нимага эканлигини. Болалар уйидаги болаларнинг барчасини сочи калта, ўғилми қизми фарқига бориш қийин. Онажон, биласизми, баъзан уйқуда эканман, тагимни ҳуллаб қўяман. Ўзим шунақанги уяламанки, аммо... ҳеч нарса қила олмайман. Янги келганимизда барчамиз шундай эдик, бошқа болалар энди ундай қилишмайди, аммо мен баъзан... Докторга олиб боришди. Боланинг руҳий ҳолати яхши эмас, – деди доктор.
Нима қилай, қўлимдан ҳеч нарса келмайди. Онажон, мен иккинчи синфга бораяпман. Аммо жуда секин ўқийман. Овозимни баланд қилиб ўқий олмайман, хато қилиб қўйишдан қўрқаман. Ҳам овозимни баландлатсам, уришиб берсалар-чи?
* * *
Кичкиналигимда овозимни чиқармасдим. Олти ёшимда биринчи синфга бордим. Сўнгра янги уйга кучиб ўтдик. Синфимизда мен билан бирга бир дўстим ўқирди. Бир куни унинг сумкасида бир ўйинчоқ кўриб қолдим. Менинг ҳам худди шундай ўйинчоғим бор эди. Ўйинчоқ меники, деб ўйлаб, уни олдим ва мактабга олиб кетдим. Мактабда бир бола ўйинчоқни сўради, мен ҳам бериб юбордим. Уйга келганда, дўстим ўйинчоғини топа олмаганини айтди, мен ҳам ўйинчоқни ўзимники деб ўйлаб бошқа бирига бериб юборганимни айтдим. Мени, “Ўғри!” дедилар. Мен ўғриманми, она? Кейин мени Болалар уйига қайтариб юбордилар. Икки йил болалар уйида қолдим. Ўшандан бери овозимни чиқаришга қўрқаман. “Жаннат оналар оёқлари остида” эмиш. Қайси оналарнинг оёғи остида?
|
|
| |
OSIYO | Дата: Shanba, 09-Iyul-2011, 16:37 | Сообщение # 6 |
 Peshqadam
Группа: Ishonchli
Сообщений: 7142
Статус: 
| * * *
Ўқитувчи опамиз доимо: Болалар, ота-онангиздан айри яшаётган бўлишингиз мумкин, лекин улар сизнинг ота-онангиз эканлигини зинҳор унутманг! – дейдилар.
Ўтган куни бир қиз – Муҳаббатнинг туғилган куни бўлди. Муалимма опалар торт пиширишди, устига унинг ёшини ёзишди. Фақат торт ёнида турган Муҳаббат: “Мен ота-онамни ҳечам кўрмаганман. Улар кимга ўхшаркин, туғилган кунлари қачон экан?”, деб сўраб қолди. Мен омадли эканман, чунки отамни ҳам онамни ҳам элас-элас бўлса-да эслай оламан. Аммо ўз фарзандимни ҳеч қачон ташлаб кетмайман. Шунчалар ёлғиз ва чорасизманки, қани онам келиб қўлимдан тутса... Севги фидокорликдир, вафодорликдир... дейишади. Онажон, мени ҳеч яхши кўрмадингизми? Кичик дунёимда олам-олам тўзғинлар бошланади. Бошқа болалар ота-онасига эркалик қиладилар, мен-чи, менинг улардан нимам кам, она? Ташлаб кетилган фарзандлари учун бир кун ажратсалар бўлмайдими оналар?
* * *
Баъзан бошқа болалар билан гаплашиб қоламиз. Ҳаммамизнинг ҳикоямиз бир-бириникига ўхшайди. Ҳаммамизни ташлаб кетишган!.. Бир бола айтиб берди. Беш ёшда экан. Дадаси ишга кетгач, онаси телефонда соатларча гаплашар экан. Ким билан гаплашаяпсиз, она? – деб сўраганда, Холанг билан – деб жавоб бераркан онаси.
Улар тўрт ака-ука эканлар. Бир куни ойиси телефондан гаплашиб бўлиб, чиройли бўлиб кийинибди-да, уйда чиқиб кетибди. Шу билан қайтиб келмапти. Отаси тўрт фарзандга қарай олмагач, Болалар уйига топширибди. Аммо ҳар байрамларда келиб, боласини олиб паркларни айлантириб келади. Бир куни мактаб анжомларини олиш учун муаллима опалар билан бозорга тушдик. Йўлда кетаётганимизда, қунғироқ қилишди: Орқага қайтинг, бир боланинг отаси келибди. Дугонам: Бу менинг дадам. Дадам! – дейишдан чарчамайди. Муаллима опалар: Тўхта, кўп ҳаяжонланма, ахир. Балки келган сенинг даданг эмасдир, - дейишади. Шофёр амакига айтинг, тезроқ ҳайдасин, - дейди гапга қўлоқ солмай дугонам. Мактабга олинадиган ашёлар ҳам унутилган.
Машина тўхтар-тўхтамас, у ўзини эшикдан отди. Келган киши унинг отаси эди. У қизини шундай қучоқладики, уларни кузатиб турган ҳамма йиғлади. Ажабо, онаси борган жойида бахтлимикин?!.
* * *
Болалар уйининг боғида ўйнаб юрибмиз. Боғнинг бир бурчагида оёғида йиртиқ ковуш, устидаги кийимлари кир бола турарди. Биз уни бир неча марта ўйнагани чақирдик, аммо у келмади. Бировни кутгандек, бўйнини чўзиб кўчага қарайди. Шунда муаллима опалардан бири келиб: Ўғлим, оёқ кийимларинг йиртилиб кетибди. Юр, сенга бошқа оёқ кийим берай, - деди. Ҳозир дадам келиб мени олиб кетадилар. Менга оёқ кийим керак эмас, керак бўлса, дадам олиб берадилар – деди бола. Мактабда ўқийсанми? Ҳа, ҳозирча шу ердаги мактабга бориб тураман. Аммо дадам айтдилар, мени олиб кетадилар. Шунда мен бошқа мактабда ўқийман.
Дадаси уни болалар уйининг эшиги ёнигача олиб келиб: Мен сени олиб кетаман, - деб ташлаб кетган экан.
Ўша-ўша кетганига мана олти ой бўлди, бирор марта келиб ўғлидан хабар олгани йўқ. Бола эса ҳар икки гапнинг бирида: Дадам мени олиб кетади, - дейишдан чарчамасди.
Онасига нима бўлган экан? Билмайман...
* * *
Бир дугонам бор. Жуда ҳам ақлли қиз. Аммо эркаклардан жуда ҳам қўрқади. Баъзида бизни кўргани холалар келишади. Агар улар эрлари билан келса, дугонам жуда ҳам қўрқиб кетади. Унинг отаси ичар экан. Ичиб олиб, сўнгра онасини урар экан. Укалари ва ўзи дадаси ишдан келишига яқин уйнинг турли бурчакларига яшириниб олишаркан. Онаси уни бу ерга олиб келганда: Уни дадасига кўрсатманг! Бу ерда эканлигини билмасин! .. – дея муаллима опаларга тайинлаган экан.
Муаллима опалар бир-бирлари билан гаплашаётганларида эшитиб қолдим. Бир киши хотини билан ажрашибди. Боласи онаси билан бирга қолибди. Буви ва буваси болага кичик кучукча совға қилишибди. Бир куни отаси қизини кўргани келади. Қўлида бир ўйинчоқ. Бола эса кичик кучукчаси билан ўйнаб ўтирган экан. Дадаси унинг ёнига келиб: Кучукчангни яхши кўрасанми? – деб сўрабди. Ҳа, - деб жавоб берибди бола. Мен кўпроқ яхши кўрасанми ёки кучукчангними? – дея эркалатибди ота. Кучугимни – деб жавоб берибди бола кўзларини пирпиратиб. Дадаси шошиб қолибди. Нега? Сиз мени яхши кўрасиз-у, аммо ёнимда эмассиз. Кучукча эса ҳар доим менинг ёнимда!..
* * *
Баъзан бизни муаллималар уйларига меҳмонга олиб кетишади. Масалан, турли ҳайит байрамларида. Онажон, катталар сизларга ҳам ҳайитлик пули беришармиди? Янги кийим кийдиришармиди? Қўшнилар бир-бирларига овқат, турли ширинликлар олиб чиқишар экан-а? Эҳ, бизнинг қўшнимиз йўқ-да, онажон!.. Бир куни бир муаллимамизнинг уйига бордик. Уйга бошқа меҳмонлар ҳам келишди. Ҳаммамизга совға беришди. Биз ҳаммамиз қалдирғоч болаларидай диванларга тизилиб ўтириб олдик. Қучоғимизда совғалар. Бир пайт катта ёшли бувилар хонага кириб келишди. Биз эса уларга қараб ўтираверибмиз. Охирийди муаллимамизнинг қизи ўрнидан туриб, бувиларга жой бўшатгач, биз ҳам уларга жой бердик. Кейин муаллима опамиз бизга катталарга ҳурмат юзасидан жой бўшатиш кераклигини тушунтирдилар. Биз буни аввал билмасдик, онажон. Қаердан ҳам билайлик, болалар уйида қўшнилар ҳам, бувилар ҳам бўлмаса. Совиқотаяпман онажон!.. Мен ҳеч нарса сенинг юрагинг ва кўзларингнинг иссиқлиги қадар иситолмайди. Кўзёшларим ташқари оқмайди. Улар юрагимнинг дўстига айланган. Бир куни сизга етишиш ҳаёли билан яшайман, она. Мени бошқаларнинг марҳамати, виждонига ҳавола этиб кетманг, она. Совуқ бўронларда қолдим, она. Мен фақат сизнинг иссиқ қўчоғингизда ҳузур топаман. Нима бўлса бўлсин, ташлаб кетманг мени! Балки чорасиз қолгандирсиз, балки биргаликда чора топишимиз осон кечар, она! Мен бу кичик дунёимда, бир бошим билан дардларимни кимга айтай, она?! Наҳотки, менинг катта бўлаётганимни кўришни истамасангиз? Ёшим тенги болаларни кўрганингизда мени кўргингиз келмайдими? Мактабда мақтов сўз эшитсам, қанийди онам ҳам буни эшитсалар эди, дея орзу қиламан. Сизсиз бу дунёда совуқотиб кетдим!.. Мени бу изғиринда қолдирманг, она! Қанотларингиз тагига олинг. Баданим эмас, руҳим совуқотти, онажон! Руҳимни сиздан бошқа ҳеч ким исита олмайди! Эслатма: Бу сатирларнинг барчаси ҳаётдан олинган. Бу ва бунга ўхшаш ҳислар оламини ҳар бир “Болалар уйи” тарбияланувчисида учратишингиз мумкин. Сизнинг кўнглингизга ҳам йўл топсин, дея, бу буюк юракли кичик инсонларнинг туйғуларига таржимон бўлишга ҳаракат қилдик. Аллоҳ кимсани чорасиз қолдирмасин. Амин!
|
|
| |
OSIYO | Дата: Yakshanba, 10-Iyul-2011, 06:36 | Сообщение # 7 |
 Peshqadam
Группа: Ishonchli
Сообщений: 7142
Статус: 
| СЕҲРЛИ СЎЗ Экран ортидаги киши ёнида тизилиб ўтирган болаларга пайғамбарлари, динлари, китоблари ҳақида ҳикоя айтиб берарди. Болаларнинг кўзларидан уларга бу ҳикоялар қизиқ эканини билиш қийин эмасди. Зайнаб бу ҳолатни кузатар экан, ўйланиб қолди: "Нега мен ҳам шундай тарзда ўз болаларимга динимни ўргатмайман? Наҳотки мен уларни ўз динларини билиб ўсишларини истамасам? Мен қандай она бўлдимки, ҳатто мана шулар каби ҳам бўлолмасам. Ахир бу тўғрику, боланинг ҳаётий қарашлари унинг ёшлигидан сингдириб тушунтириб бориш керак. Менчи мен, мана шу экранга тикилишга вақт топдиму, аммо болаларимга динимни ўргатишга вақт топа олмадимми?”. Инсон ҳаёлларининг бир хислати бор, у "кўнгли оғрийди” деган нарсани билмайди. Инсоннинг асл қай аҳволда эканлигини кўрсатиб қўяди. Фақат инсон буни эшитиб, тинглай билса ва шунга қараб йўл тута билиши керак. Мана ҳозир Зайнабнинг ҳаёллари ҳам мана шу ҳақиқатни унга Аллоҳ инояти билан кўрсатиб қўйди. У бугун албатта қизига Қуръон ўқиб беришни қалбига тугиб қўйди. - Қизим, мен сенга бугун бир китоб ўқиб бермоқчиман, - деди у қизини ёнига чорларкан. - Қанақа китоб, қизиқми? – болаларга хос қизиқувчанлик билан кўзлари қувнаб кетди қизчанинг. - Кел, ёнимга ўтириб, эшит. Фотима онасининг ёнига ўрнашар экан, онаси нимадир дегандай бўлди. - Ойижон, бир нарса дедингизми? - Бисмиллаҳир роҳманир роҳийм, дедим, қизим. Зайнаб бир нарсани эсламоқчи бўлгандек бир кўзини майин қисди. У бу сўзларни эшитган, аммо қаерда? Ҳа, бўлди эслади: - Ойи, бувим мани қўчоқларига олганларида ҳар доим мана шу сўзларни такрорлардилар. - Ҳар бир ишнинг боши Бисмиллаҳ, бўлиши керак. Қуръон ўқишни эса "Бисмиллаҳир роҳманир роҳийм”, билан бошлаш лозим. Овқат пиширганда ҳам, кийим кийганда ҳам, кўчадан уйга қадам босиб кирганда ҳам, ҳаммасида Бисмиллаҳ билан бошлаш керак, - дея жилмайди Зайнаб. - Нимага Бисмиллаҳ, дейиш керак, ойи? Қизнинг кўзларидаги қизиқиш онанинг кўнглига хотиржамлик киритди. Кеч қолмабди, алҳамдулиллаҳ. - Эсингдами, бир эртак ўқигандик. "Али бобо ва қирқ қароқчи”? - Ҳа, эсимда. - Ўшанда бош қаҳрамон ғорни очиш учун нима қилади? - Яширин сўз айтади. "Сим-сим очил”, дейди. Бу сирни қароқчилардан бўлак ҳеч ким билмас эди. Бошқа сўзни айтса ҳам очилмасди ғор эшиги. - Баракаллоҳ. Яна бир филм ҳам кўргандик. Ичкарига кириш учун маҳфий сўзни айтиб кириш керак эди. Чунки махфий сўзни билмаган одам душман ёки бегона ҳисобланарди. Дўстларгина бу махфий сўзни билишарди. - Ойи, буни "Бисмиллаҳ”га нима алоқаси бор? – қиз онасининг сирли табассуми ортидан нимадир яширинганини ҳис қиларди. Бу ҳис унинг ҳаяжонини янада оширарди. У тезроқ бу сирдан воқиф бўлиш иштиёқида эди. - Бисмиллаҳ, ҳам шундай махфий сўз. Бир ишни бошлашдан аввал оламларни яратган Аллоҳнинг эшигини таққилатасан. Шунда сенга бу ишда Аллоҳ ёрдам беради. Демак, сен мана шу сўзни айтиш билан ўзингни дўст эканингни танитасан. Аллоҳнинг исми билан иш бошлаётганингни, Унинг бандаси эканлигингни эслайсан. Бисмиллаҳ, яшаётган оламимизнинг махфий сўзларидан бири. - Унда сиз Қуръон эшикларини очиш учун Бисмиллаҳ, дебсизда? – деди Фотима. Тўғри, шунда биз уни яхшироқ тушунамиз, чунки у бизга ўз сирларини очади, - деди Зайнаб қизининг топқирлигидан қувониб. - Унда мен ҳам Бисмиллаҳ, дей, у менга ҳам ўз сирларини очсин. Сўнг жажжи қўлчалари билан Қуръоннинг илк саҳифасини очди ва сирли сўзни такрорлади: "Бисмиллаҳ!”.
|
|
| |
OSIYO | Дата: Yakshanba, 10-Iyul-2011, 17:48 | Сообщение # 8 |
 Peshqadam
Группа: Ishonchli
Сообщений: 7142
Статус: 
| Qabrda dunoyga kelgan chaqaloq..
Hayota shunday voqiyalar bo'ladiki bundan taajjubga tushmaslikninig iloji yo’q. Ertaga nima bo’ladi xech kim bilmidi … Yozda bir pasda tong otganday bo’ladi.Davroning uyqusi qochdi .Yoniga qaradi . Xotini yo’q.Sigir sog’ayotgan bo’lasa kerak, dib xayolidan o’tgazdi. Besh yoshli doston yugurib kirib dadasini ustiga tashlandi .Davron atayin ko’zini ochmasdan o’zini uxlagaga soldi . Dada turin ishga kech qolasiz turin ,- deya Davroni silkalay boshladi Davron ko’zini ochdida Men o’rmondan kelgan ayiqman ,shu bolani yeb qo’yaman ,-deya qitiqlay boshladi.Xotini Zaxro kirib kelganini sezmadi xam . -Qani ayiq polvonlar nonushta tayor,- dedi Zaxro -ikki kundan beri tokning simi uzulib yotibdi.Bir ko’rsang birovni to’k urib o’tirmasin ayniqsa Bolangni orqasidan poylab charchab ketim deb gap qoshdi onasi -Ishda kelib ko’raman. Balkim birato’la Sayfi montyo’rni olib kelaman.Bilasiz xozi oyni oxiri ishim juda ko’p ,-dedi Davron.Nonushta shosha-pish qilib uyga kiyinishga kirdi.Ortidan Zaxro kirdi . -Zaxro tikishini yeg’ishtir o’zini extiyot qil –deya qorniga ishora qildi . - Bo’pti yashi borib kelin –dedi xar doyimgide jilmayib . Zaxro uy yumishlariga kirishib keti birdan xovlini xamyaxshilab tozalab olaybolam tug’ilgandan keyin qilolmayman degan xayolda xamma yoqni yeg’ishtirishga tushib keti. Shu payit darax orqasidigi simi keraksiz deb o’ylab ikkta qo’li bilan maxkan ushlab tortmoqchi bo’libdi Zaxroni chinqirig’idan uydegilari yugirib chiqdi.Qaynotasi birdaniga tushinib –Kampir yugir qo’shniga kelini to’k uribdi .Bir pasda xovliga odam yeg’ildi.Tez yordan xam yetib keldi .Qanchalik urunishmasin Zaxro o’ziga kelmadi. -Ota bandalik ekan qo’limizdan kelganini qildik kelinizi joni janatan bo’sin esiz qornida Bolasi xam bor ekan .Davron yetib keldi bolam endi nima qilmiz bolam gulde kelinimdan ayrilib qildim -yo’q bo’lish mumkinmas Zaxro ko’zini och –deya xotini silkalay boshladi .jasadni ertasi Kuni chiqaradigan bo’lishdi.Ertasi kuni xamma yeg’ildi.Xotinlarni dod voyiga xamma yeg’lardi .Ayniqsa Zaxroni onasi kuyib ado bo’ldi.Marxumni suvga olishdan oldin xamma Yaqinlari kirib rozilik berishdi.Ammo Dovron indamay turaverdi roziman deb ayt bolam dedi onasi Dovron yeg’lab yubordi.Oyi u o’lmagan uni to’k urgan xalos uni o’lganiga ishonmiman u tirik yuregim sezib turibdi.Lekin xech kim Davronga gap uqtira olmasdi Davron u tirik o’lmagan deyishdan nariga o’tmasdi.Tobutni olib ketish chog’ida Davron yaqin do’stiga plastmassa trubani berib qabristonga olib borishini tayinladi jasadni qabirga qo’yishvotganda trubani og’iz tarafidan tikka qoygan xolda xavo kirib turadigan xolda qo’yib ko’masizla dib turib oldi xech kim uni fikiridan qaytara olmadi oxiri u etgande qilib ko’mishdi .Bu voqiyadan kindur uni telbga chiqardi yana kindur achindi.uyga kelib Dostonni onasini suratiga tikilib o’tirishidan Davron ezilib keti.Ertasi kuni xech kim uyqudan uyg’onmay qabristonga bordi qabir yoniga borib quloq tutib turdi ancha payit o’sh yerda o’tirdi . o’sha oqshom Davroni tushiga Zaxro kirdi nuqul norozi qiyofada.” Men tirikman nega olib ketmiyapsiz "derdi .Ikkinchi kuni xam tong otmasdan yana qabriston toman yo’l oldi o’tirib ortiga qayti .kechga tomon yuragi bezovta bo’lib yana bordi qabir ustiga unsiz yeg’ladi .Endi ketishga chog’langandiki qandaydur ovoz qulog’iga chalingandey bo’ldi qabirga yaqinlashib quloq tuti song yugirib borib qoravuli belkuragini olib kelib qabirni ocha boshladi ortidan qoravul xam keldi . -Bolam unday qilma marxumi bezota qilasan .deya qo’liga yopishdi ota meni qaytarmen xozi shu ishni qilmasam bir umir afsuslanib o’taman .Qoravul uni bu yo’ldan qaytarmasi o’zini bilganidan qolmadi birpasda qabirni ochib tashladi qabir ichidegi xolatan qoravul timi kaliman qaytara boshladi qabirda kafani ochilgan ayol va chaqaloq yotardi Davron shu zaxoti qo’l telifonidan telifon qilib xammani yordamga chaqirdi birov ishondi bio ishomadi xamma yetib keldi tez yordam mashinasi xam keldi xamma bu xolatan karaxt edi .Malum bo’lishicha Zaxro kuchli to’lg’oq bilan xushiga keldi .Qayerda ekanligini o’ylashgaga xam xoli bo’mi bolasini tug’ib xushidan ketibdi. Zaxroni oyisi qizimga bo’lgan mexringizmi Xudo bilibdi iloxim qosha qarila dib azador uyda bir pasda toy’xonaga aylanibdi. Inson mehri xar narsaga qodirligi bu.
|
|
| |
OSIYO | Дата: Yakshanba, 10-Iyul-2011, 17:55 | Сообщение # 9 |
 Peshqadam
Группа: Ishonchli
Сообщений: 7142
Статус: 
| Xayrli farzand ber allohim!!!!!! Фотима ҳовлидаги экинларни тагини чопар экан, ўз ҳаёллари билан банд эди. Бирдан қайнонасининг овозидан ўзига келди: - Фотима, тез буёққа келинг, сигир туғаяпти… У шошганча, қўлидаги тешасини ташлаб оғилхона томон югурди. Ҳайвон бўлсада, Фотиманинг унга раҳми келиб кетди: "Жонивор жуда қийналаяпсанми, Аллоҳим сенга Ўзи ёрдам берсин", деб қуйди секин.
Бу сўзларни эшитган қайнонаси: "Вой тавба буни гапини қаранг, сигирга ҳам шундай дейдими?", саволамуз қаради Фотимага. Кўзлари ёшга тўлган Фотима: - Ойижон, қаранг, жуда қийналаяпти-да, мен унга қараб юрагим ачишиб кетаяпти, - дея жавоб берди. Бир соат давом этган қийинчиликлардан сўнг, сигир болали бўлди. Янги туғилган бузоқчасини меҳр билан яларди. Уларга меҳр билан қараб турган Фотимани кўрган қайнонаси: - Қарангга, сигир ҳам болали бўлди, сиз эса бу ерга келин бўлиб тушганингизга тўрт йил бўлди-ю, лекин биз ҳали неварали бўлмадик, - деди ачитиб. Бу сўзлар Фотиманинг ярасини яна янгилади: - Ойижон, Аллоҳим ҳайрли фарзандлар берсин, - деди айбдорларча. Қайнонаси эса: - Ҳайрли, ҳайрсиз!.. Бир фарзандинг бўлсин. Менга набира керак!.., - деди аччиқланиб.
* * * Фотима аср намозини ўқиб бўлгач: "Роббим, тўрт йилдирки Сендан ҳайрли бир фарзанд сўрайман. Мен бир ожиза қандай қилиб ҳайрсиз бир фарзандга тарбия бера оламан. Мен ўзимни ислоҳ қила олмас эканман, уни қандай ислоҳ этаман", дея кўз ёшлари билан дуо қилди.
* * * Фотима бу тўрт йилнинг ичида тўрт бора ҳомиладор бўлди, аммо фарзандларини ҳеч бирини қўлига олиш насиб этмаган экан, улар дунё юзини кўрмай нобуд бўлишди. У эса Раббидан ҳайрли авлод беришини сўрайверди. Бир неча ой ўтгандан сўнг тушида бир овоз:
"Қизим, ҳайрли бир авлодинг қиз бўлади исмини Ҳадия қўй", деди. Фотима тўққиз ой "ҳайрлисини" сўрашда давом этди. Ниҳоят Аллоҳнинг лутфи карами билан болажонини қўлига олиш насиб этди. Исмини Ҳадия қўйди. Фақат Ҳадия жуда кўп касал бўлар, деярли ҳар куни уни докторга кўрсатгани югуришарди. Фотима кечалари уйқу нелигини унутиб, "Нафас олаяптими?" деган ўй ила қизига тикилиб ўтказадиган бўлди. Бир кеча яна докторга олиб бордилар. Доктор: - Қизим, сен бу болага яхши қарай олмайсан, у жуда заиф, нобуд бўлиши мумкин. Мен эса докторман, унга нималар қилиш кераклигини биламан ва неча йиллардирки бефарзандман, уни менга бер, - деди. Бу сўзлардан дунёси остун-устун бўлиб кетган Фотима: "Йўқ!", деди ва боласини кўтариб уйга қайтди. Ўша кеча икки ракат истиҳора намози ўқиб Роббига ёлворди:
"Аллоҳим, бу фарзанд ҳайрли бир авлод бўлса уни менга насиб этиб севинтир. Мен эса у улғайганда, бир етимга турмушга узатиб, уни севинтирай", деб дуо қилди. Жойнамоздан турар экан: "Берган ҳам Аллоҳ, олган ҳам Аллоҳ, биз фақат дуо қиламиз", деди. Ҳадия кундан кунга яхши бўлиб улғайиб борар, йиллар ўтиб бир ширин қизалоққа айланди. Аллоҳ Фотимага яна тўрт фарзанд берди. "Аллоҳим, ҳайрлисини бер. Мен бир ожиза қандай қилиб ҳайрсиз бир фарзандга тарбия бера оламан. Мен ўзимни ислоҳ кила олмас эканман, уни қандай ислоҳ этаман", бу дуо билан Фотима ҳар намозини тугатар эди.
Ҳадия мактабни мувафаққият билан тугатди. Ота-онасини одоби, меҳнатсеварлиги билан севинтирарди. 16 ёшида унга совчилар кела бошлади. Ёши кичик бўлса ҳам уни келин қиламан деганлар кўп эди. Бир куни жуда бой, ўзига тўқ оиладан совчилар келишди. Шу орада яна бир ота-онаси йўқ бир талаба йигит ҳам унинг қўлини сўратди. Икки оилага ҳам "Қизимиздан бир оғиз сўраб кўрайлик" деган жавобни беришди. Фотима кизига: "Мен жуда кўп қийналдим. Сен қийинчилик кўрма қизим. Камбағал йигит, ўзига бошқасини топар. Шу бойроқ оилага сени узатсак" деди. Ҳадия онасининг бу гапларига ҳеч нарса дея олмади. Бу сукунатни розилик аломати дея тушунган Фотима эри билан маслаҳатлашиб шу бой оилага қизини узатишга келишишди. Эртаси кун бой йигитнинг оиласига рози эканликларини билдиришлари керак. Фотима у кеча тушида Каъбанинг деворларини суварди. Олдида қизига совчи юборган етим йигит ёрдам берарди. Шу аснода Каъба деворларини суваб битирдилар. Узоқдан бир овоз келди: - Бир етимни севинтирмоқ, Каъбани қурмоқ кабидир. Қизим, берган сўзингни унутма, етимни севинтир, Аллоҳ уни муборак қилсин".
Фотима бу овозни таниди. Бу 16 йил аввал унга фарзандли бўлишидан хабар берган овоз эди. Уйғониб, қизининг хонаси томон йўл олди. Унга тушини айтиб берди. Ҳадия эса: "Онажон, сиз ҳар доим Аллоҳдан ҳайрлисини сўрайсиз. Бу ғаройиб туш. Раббим, кўнгил уйларимизни лутфи ила бадавлат қилсин", деди.
"Парвардигоро, бизни Ўзингга бўйсунгувчилардан қилгин ва зурриёдимиздан ҳам ўзингга итоат қиладиган кишилар чиқаргин. Ва бизга (қиладиган) ибодатларимизни ўргатгин ва тавба тазарруларимизни қабул эт! Шубҳасиз сен тавбаларни қабул қилувчи раҳмлисан"
|
|
| |
OSIYO | Дата: Dushanba, 11-Iyul-2011, 15:40 | Сообщение # 10 |
 Peshqadam
Группа: Ishonchli
Сообщений: 7142
Статус: 
| "Ҳaқ ҳaмишa ғoлиб" Маккадан Мадинага борадиган карвон йўлининг икки томонида кенг ва бепоён ўтлоқлар бўларди. Болалар у ерларда туя ва қўйларини боқар, ҳайвонларни яйловга қўйиб юбориб, ўзлари эртадан-кечгача болаларга хос ўйинлар билан машғул бўлишарди.
Хаттоб ҳам ўн уч ёшли Умарни туя боқишга қўйганди. У Бани Махзум қабиласидаги бошқа оилаларнинг туяларини ҳам қўшиб боқар, эрта тонгдан то қош қорайгунча кунни ҳайвонлар ортида юриб ўтказарди. Узун бўйли, чайир, бақувват, хийлагина жаҳлдор Умар қатъият, жасурлиги ва меҳнатсеварлиги билан алоҳида ажралиб турарди. Ҳозир ҳам ҳайвонларни янтоғ, шувоқ каби кўкатлар Арабистон қуёшида қовжираб ётган сайхонликка қўйиб юбориб, бир неча тенгдошлари билан кураш тушишга киришди. У ўзидан ҳам каттароқ болаларнинг учтасига тенг келаётганди. Болалар Умарга ҳар томондан ташланишар, бири оёғига ёпишса, иккинчиси белидан ушлаб, тортиб йиқитишга уринарди. Аммо Умар асло уларга таслим бўлишни истамасди. Ажиб бир эпчиллик билан иккитасини чалқанча ағдарди. Вазиятнинг қалтислигини кўрган учинчи бола тирқираб қочиб қолди. Умар ғолиб чиққанидан шодланиб, у ер-бу ерини қоқаркан, шу пайт кўзи сал нарироқда отдан тушмай, ўғлининг олишувини томоша қилиб ўтирган отасига тушди.
Юрагини ваҳима чирмади. Туяларни ўз ҳолига ташлаб, кураш тушаётганидан отасининг жаҳли чиқишини ўйлаб, оёқ-қўлига титроқ кирди. Қаттиққўллиги, тошбағирлиги, қаҳри кучлилиги билан бутун Маккага довруғи кетган Хаттобдан ўғли у ёқда турсин, ҳатто катталар ҳам ҳайиғиб юришарди. Унинг жаҳли чиқиб қолганида ёки бирор нарсадан аччиқланганида рўпара бўлишдан Худонинг ўзи асрасин. У нафақат қулларнинг, балки кичкина Умарнинг елкасида ҳам қамчисини тез-тез синаб кўрар, жонидан яхши кўрган ўғлини аёвсиз калтаклаб турар, бунинг сабабини сўраганларга ёки ўртага тушмоқчи бўлганларга: «Қўявер, майли пишисин, Хаттобнинг ўғли бўшанг, қўрқоқ ва ношуд бўлиб ўсишини хоҳламайман», деб ўзини овутарди. Шунинг учун Умардан калтак еган ёки курашда енгилган болалар унинг баданидаги, оёқ-қўлидаги калтак, қамчи изларини кўриб тасалли топишарди. Ҳозир ҳам унга қамчи тушиб қолиши ҳеч гап эмасди...
Умар қўрқа-писа отасига қаради. Аммо унинг важоҳатли юзида қаҳр-ғазаб аломатларини эмас, нимтабассум ва мамнунлик кўринишларини ўқиди. Вужудидаги таранглик, зўриқиш бўшашди. У ҳам отасига жилмайиб боқди.
– Яша, ўғлим, менинг арслон ўғлим, - деган хитоблар билан Хаттоб отдан тушди, ўғлининг елкасига залворли қўллари билан бир-икки уриб қўйди. Умар мункиб кетай деди. Отаси яна уни рағбатлантириб қўйди: «Болалар билан кураш тушганингни кўрдим. Ҳар қалай тарбиям беҳуда кетмабди. Чавандозлик ва мерганликда қанчалик илгари бўлсанг, курашда ҳам шунақа мақомга эга бўлибсан. Хаттоблар хонадонига, Бани Махзум қабиласига муносиб ўғлон бўлибсан!»
Ўғли туяларни қайтариш учун чопиб қоларкан, Хаттоб у туғилган пайтни хотирлаб, жилмайиб қўйди. Хотини Хонтаманинг ой-куни яқинлашганида унга: «Қиз туғишни хаёлингга келтира кўрма, Маккада ҳеч кимга гап бермайдиган Хаттобнинг қиз фарзанд кўриши мумкин эмас, агар шу сафар ўғил туғсанг, кейинчалик қанча қиз кўрсанг ҳам розиман», деб дағдаға қилганларини эслади. Ўшанда Аллоҳ унга ўғил ато этди. Ўша ўғли Умарни энди ўзига ўхшаш ботир, шижоатли, ҳайбатли бўлишини орзу қиларди. Умарни қанчалик яхши кўрмасин, ана шу ният йўлида уни калтаклашдан ҳам ўзини тия олмасди. Умар ҳам отасининг юзини, қабиланинг юзини ерга қаратадиган бола бўлиб улғаймаётганди.
«Отажон, раҳм қилинг!»
Бугун энг фожиали, энг бахтсиз кун эди. Бугун мусибатли ва тенгсиз уқубат куни эди. Макканинг таниқли киборларидан бири Умар ибн Хаттоб жоҳилият даврининг қабиҳ ва ярамас бир одатини амалга оширмоқчи эди. У қабиладошларининг урфига риоя қилиб, ўз қизини, жажжигина, муштипар, маъсума қизчасини тириклай кўмиб юбормоқчи эди. Чунки барча ҳижозликлар қатори қурайшийлар ҳам қиз фарзанд кўришни ўзларига айб ва ор санашар, ёшлигидаёқ тириклай ерга кўмишарди.
У ҳовлида ўйнаб юрган қизчасини олдига чорлади. Қизалоқ ўйинини ташлаб, чопқиллаб отасининг олдига келди: «Лаббай отажон!»
– Юр, сени бир ўйнатиб келай! – Умар шундай деб қўлига ёғоч куракчасини олди. Савол назари билан тикилиб турган қизчасига далда берди: – Ҳозир сенга бозордан чиройли кўйлакча олиб бераман. Қизи хурсанд бўлиб, отасига эргашди. Улар етаклашиб шаҳар ташқарисига чиқишди. Умар тепалик яқинидан бир жойни кавлай бошлади. Қизи ҳайрон бўлиб сўради:
– Отажон, чуқурни нима қиласиз? – Унга сени кўммоқчиман. – Нега бундай қиласиз, ахир мен сизнинг қизингизман-ку, раҳмингиз келмайдими? – Ота-боболаримизнинг одати – бу!
Аммо қизалоққа бу далил ишонарли эмас эди. Шунинг учун у жонининг борича бемеҳр отадан ва таҳликали жойдан қоча бошлади. Умар икки ҳатлашдаёқ дағ-дағ титраётган қизига етиб олди. Жажжи қўлчаларидан силтаб тортиб яна чуқур олдига олиб келиб ўтқазиб қўйди. Қизча яна қочмоқчи бўлди. Аммо отасининг кучли ва дағал қўллари уни яна чуқур олдига ирғитди.
Шу пайт чуқур кавлаётган Умарнинг отган тупроғи сачраб юз-кўзига сочилди. Отасининг қилмишларини кўзида ёш жаласи, қўрқув ва таажжуб ила кузатиб турган қизалоқ отанинг терчиган юзига сочилган тупроқни ширингина қўллари билан тозалади, соқолини тараб уларни туширди.
– Отажон, мени кўмиб юборсангиз, соқолингизни ким тараб, юзингизни ким тозалайди?
Умар қизининг қўлчаларини силтаб ташлади, ўзини итариб юборди. Яна қазишда давом этди.
Ҳозир унинг қалбида бир-бирига зид икки туйғу кураш бошлаганди: «Олти йил авайлаб-эъзозлаб ўстирган қизчасини ўз қўли билан тириклайин ерга кўмяпти. Борди-ю, уни етаклаб Маккага қайтса, нима бўлади? Қурайшийларнинг масхарасига, таъна-маломатларига қолади-ку!»
Кўмиб юборай, деса, қизининг ялинчоқ нолалари, «Отажон раҳм қилинг», деган илтижолари юрагини қиймалаётганга ўхшарди. Уни ўлдириб юборса, умр бўйи виждон азобига қолиб кетмасмикин? Бирдан Умар ўзига келди. Фитратидаги тошбағирлик, қаҳри қаттиқлик устун бўлди. Қизчани жаҳл билан, дод-фарёдига қулоқ солмай, чуқур ичига тортиб туширди. Шошиб ерга юзтубан йиқилган қизи устига тупроқ ташлай бошлади. Унинг фарёд солиб ўрнидан турмоқчи бўлганини кўриб, қўпол оёқлари ила мурғак ва ожиз танани босиб турди. Тупроқ қимирламай қолгандан кейингина пешонасидаги терни арта-арта қабрдан узоқлашди. У уйига қараб кетаркан, юзида ғазаб, важоҳат, қаҳр ўйнаб турар, аммо кўзлари ғиж ёшга тўлган эди...
|
|
| |
OSIYO | Дата: Dushanba, 11-Iyul-2011, 15:42 | Сообщение # 11 |
 Peshqadam
Группа: Ishonchli
Сообщений: 7142
Статус: 
| Қуш овлаётган одам Бир қушча ўтлоққа учиб борди. У ерда эса овчи тузоқ қўйган, тузоққа бир сиқим буғдой сепган, ўзи чеккада, ўтлар орасида яшириниб ётарди. Қушча келиб, унинг атрофида айланиб уча бошлади. Одамнинг бундай хас-хашакка ўраниб олиши унга ғалати туюлди: – Сен кимсан? Нега яшириниб ётибсан, бундай овлоқ жойда нимани кутяпсан? Йиртқич ҳайвонлардан қўрқмайсанми? – деб сўради. – Мен бир зоҳидман. Дунёга этак силкидим. Шу чекка жойда ўт-ўланлар билан озиқланиб, шунга қаноат қилиб яшайман, – деди одам. Қушча одамдан яна бир неча савол сўради, одам жавоб берди. Ниҳоят, қуш буғдой доналарини кўриб қолди. – Булар нима? – Булар менга ҳеч кими йўқ бир етимнинг омонати. – Жуда очман, рухсат берсанг, булардан еб, қорнимни тўйдирсам, чунки шундай менинг заруратим бор. Зарурий ҳолларда ҳатто лош (ўлакса) ейиш ҳам мубоҳдир. – Бу буғдойларни менга ишонишгани учун омонат қолдиришди, етим ҳақини ейиш гуноҳ. Бироқ қуш ниҳоятда оч эди, қаттиқ туриб олди: – Эй зоҳид киши, рухсат берақол – шу буғдойдан еб, қорнимни тўйдирайин, – деди. – Зарурат ҳақида ўзингга бир фатво ўйлаб топдинг. Агар ҳақиқатда бундай бўлмаса, гуноҳкор бўласан. Ҳатто заруратинг бўлса-да, эҳтиёт бўлишинг, ҳаромдан сақланишинг яхшидир. Қушнинг ортиқ чидашга тоқати қолмади, катта иштаҳа билан буғдойга отилди ва ея бошлади. Бир-икки дон емай туриб, тузоққа илинди. Қутулиш учун жон талвасасида типирчилар экан, ўз-ўзига: – Сохтачи-ёлғончиларнинг афсунларига алданган кишининг ҳоли хароб бўлади, – дер эди. Бу сўзларни эшитган одам унга: – Етим молини ноҳақ еган, кўзларини ҳирс қоплаганларга ҳам лойиқ жазо мана шу, – деди (“Маснавийи маънавий”, VI жилд, 435-байт).
Шарҳ
Бу ҳикоянинг бир қарашда таъсири кучсизроқ кўринади. Кўз олдимизда қушларга тузоқ қўйган ва ёлғон гапирган одам гавдаланади. Аммо Мавлоно Румий воқеа баёни орасида айтмоқчи бўлган муҳим гапларини қистириб ўтади. Ўзини “зоҳид” дея таништирган овчи тилидан дунё ҳаётига бир ўхшатиш ила таъриф беради: “Болалар ўйиндан завқланадилар, аммо кечқурун уларни қўлларидан судраб, уйларига олиб кетишади. Ёш бола ўйинга қизиқиб кетганидан кўйлаги, қалпоғи, оёқ кийимини ечиб отади. Ўғри эса келиб, уларни илиб кетади. Бола ўйинга шу қадар берилиб кетадики, кийимлари ҳатто эсига ҳам тушмайди. Кеч кириб қолса ҳам, ўйинни тарк этмайди, уйига қайтишни хаёлига келтирмайди”. Мавлоно шу ўринда, Қуръони карим оятлари мазмунини эслатади: “Дунё ҳаёти фақат бир ўйиндан иборат” (Анъом, 32; Анкабут, 29; Муҳаммад, 36) “Сен бўлсанг, ўйинга берилдинг, кийимингни елга отдинг, энди қўрқувга тушдинг. Қоронғу тушмасидан кийимингни қидир, вақтингни миш-миш (бекорчи гаплар) билан зое кетказма”. Айни ўринда Румий тавбанинг ўзига хос хусусиятларини кўрсатади: Қош қораймасдин даракла, тўнни топ, Кундузингни беҳуда этма хароб... Тавбани жабдуқла, от сол тўғридин, Ет қувиб, тўнингни олгин ўғридин. Тавба тулпори ажаб тулпор эрур, Лаҳзада авжи фалакка юксалур. Асра тулпорингни, ўғри ногаҳон Чалмасин, тўнингни олгандек ниҳон. Қуш тилидан буталар орасига бекиниб, зоҳидлик даъво қилган одамга бундай қилиши яхши эмаслигини эслатади: Қуш деди: хилват аро ўлтирма, бас, Дини Аҳмадда тараҳҳуб хуш эмас. Чун тараҳҳубни ясоқ этди Расул, Сен бу янглиғ бидъат этма, эй фузул. Ушбу байтларда Ҳазрати Пайғамбаримизнинг (алайҳиссалом) “Мусулмончиликда роҳиблик йўқдир” (Аҳмад ибн Ҳанбал. “Муснад”, IV, 226) ҳадисларидан иқтибос келтирилган. Чиндан ҳам, Ислом динида ҳеч қачон қадимги даврларда бўлгани каби таркидунёчилик, роҳибликка асло ўрин берилмаган. Зоҳидлик тоғу тошларга чиқиб, халқдан ажралиш, хилватга чекиниш эмас. Ҳақиқий зоҳидлик халқ ичида юриб, ҳақла бўлишдир. Кишининг оиласи ва фарзандларини қаровсиз ташлаб қўйиши, тирикчилик заҳматини тарк этиши зуҳд эмас. Зуҳд нафсни тарбиялаш, унинг истакларини камайтириш, уни жиловлаб олишдир. Аммо чиройли насиҳатлар берган қушнинг борлиғида моддий томон тош босади. Унинг қорни оч, сепилган буғдой доналарини териб емоқчи... Бу гал одам ёлғон гапиради: “булар етимнинг моли, менга омонат берилган”, дейди. Қуш эса жуда очқаганидан, ўлмаслик учун ҳаром нарсаларни ейиш ҳам мумкинлигини айтади: “Мен жуда очман, шу онда менга ҳатто лош (ўлакса) ҳам ҳалол”. Унга одам: “Зарурат борасида фатво чиқариб олгансан. Унутмагин, зарурий эҳтиёжинг бўлмаса, гуноҳга қоласан. Ҳатто эҳтиёжинг бўлганида ҳам зулмдан сақланишинг жуда яхшидир”, дейди. Жалолиддин Румий бу ўринда мажбур бўлганида тақиқланган нарсаларни ейиш ҳақидаги масалага эътиборни тортади. Бироқ бу мажбурлик ва заруратнинг ҳақиқатини ва даражасини белгилайдиган кишининг инсоф-ихлосидир. Рухсат билан азимат орасида танлаш ихтиёри инсоннинг ўзида. Умар Форуқ Сайдо ал-Жазарий айтади: “Фиқҳда рухсат ва азимат деган икки тушунча бор. Рухсатлар қулайликлардир. Айтайлик, инсон бир мушкул ҳолатга тушса, ундан қутулишнинг осон чорасини излаб топади ва яна йўлида давом этаверади. Азимат эса қийин, аммо ишончли йўл. Дарров осонига чопаверган алданиб қолиши мумкин. Имон-эътиқоди мустаҳкам инсон йўлида собит туради, қийинчиликдан оғринмайди”. Инсон нафсининг офатларидан бири – ҳақиқатни тан олмаслик, насиҳатга қулоқ солмаслик, фақат ўз фикрида қайсарлик билан оёқ тираб туриб олишидир. Мавлоно Румий ушбу ҳикоя билан ана шундай – ҳали нафси тарбияга муҳтож одамларга ойна мисол айбу камчиликларини кўрсатмоқда.
|
|
| |
OSIYO | Дата: Dushanba, 11-Iyul-2011, 16:23 | Сообщение # 12 |
 Peshqadam
Группа: Ishonchli
Сообщений: 7142
Статус: 
| Кари онахоннинг кучатга берган насихати Мен бу хикояни бир муйсафид Отахондан эшитган эдим. Бир онахон уйига кучат экибди ва мехр билан парвариш кила бошлабди. Хар сафар кучатга сув куяётиб тугри усгин деб куяр экан. Йиллар утиб кучат улкан бир дарахт булибди. Баланд ва тугри усганлигидан узоклардан хам куриниб тураркан. Уша замонда шу давлатни Подшоси сарой курдираётган экан. Сарой усталари каср уртасига мос устун топиша олишмай роса кийланишибди. Шунда вазирларидан бири фалон жойда фалончи кампир яшайди. Уша кампирнинг баланд дарахти бор дейишибди. Шунда Подшо фармон берибди, бориб уша дарахтни канча тиллога булса хам сотиб олинглар дебди. Шунда Вазир билан Сарой усталари бориб кампирнинг халиги дарахтига харидор булишибди. Кампир айтибди, албатта бу дарахтимни Подшонинг саройига жоним билан бераман,лекин бир шартим бор мана шу сарой битганидан кейин менга рухсат берасизлар мен дарахтимни бир куриб келаман дебди. Вазир кампирга суз бериб яьна бир канча тилло бериб дарахтни олиб кетишибди. Сарой битгач вазир Подшога кампирга берган ваьдасини эслатибди. Подшо дархол кампирни саройга олиб келишни буюрибди. Кампир келиб не куз билан курсинки дарахт дуру гавхарга, тиллою маржонга безаниб Сарой уртасида турган эмиш. Шунда кампир дарахтни ёнига келиб шундай дебди: Курдингми эй дарахт тугри усгин дегандим -мана тугри усиб тиллоларга бурканиб турибсан агар кийшик булиб усганингда факатгина утиндан бошка нарса булмас эдинг дебди...
|
|
| |
OSIYO | Дата: Payshanba, 14-Iyul-2011, 16:00 | Сообщение # 13 |
 Peshqadam
Группа: Ishonchli
Сообщений: 7142
Статус: 
| Oqibat Хатира ўгли Иномжоннинг коллежни битириб, олий ўкув юртига кириш харакатида юрганини кўриб, ичидан зил кетди: мабодо омади чопиб ўкишга кириб кетса, нима бўлади? Турмуш ўртоги Максуджоннинг оламдан ўтганига беш йилдан ошди. Энг кичиги Азиза хали бир ёшга хам тўлмаганди ўшанда. Фарзандларини жонидан ортик кўрувчи Максуджоннинг орзулари кўп, режалари бисёр эди. У рахбар бўлиб ўтганида почта биноси тўкилай деб турган хоналарда жойлашганди. Максуджон ишни хоналарни таъмирлашдан бошлади. Ходимдан ишни талаб килиш учун унга етарли шароит яратиб кўйиш керак, дерди у. Сўнгра идорага янги жихозлар сотиб олди. У жойлардаги алока бўлимларига хам ана шундай жихозлар сотиб олмокчи эди. Лекин такдир экан, эрталаб уйдан ўйнаб-кулиб чикиб кетган йигит ишхонасига хам етиб бора олмади, йўлда автохалокатга учради. Уч нафар фарзандини Хатира ёлгиз ўзи тарбия киляпти. кариндошлар, эрининг ишхонасидагилар, махалла-кўй ёлгизлатиб кўяётгани йўк, кўлларидан келганча ёрдам беришяпти. Лекин оилада отанинг ўрни бошка бўлар экан. Хатиранинг гангиб колган холлари кўп бўляпти. Энди эса ўглининг ўкиши муаммоси чикиб турибди. Алока коллежини яхши ба?оларга битирди у. Онасининг “Энди ишлай колсанг бўлармиди” деган гапига аввалига индамади. ховлини бир айланиб келгач, секингина онасининг елкаларини силай бошлади. — Ойижон, биламан, сизга осон бўлмаяпти. Лекин асло ташвиш килманг. Мабодо ўкишга кирсам хам сизга огирлик туширмайман. Ўзимга енгил иш топаман. Компютер тузатишни яхшилаб ўргандим. Ўкишдан бўш пайтимда шу иш билан шугуллансам хам бўлади.
— ха, майли болам, яхши ният килайлик. Омадингни бериб ўкишга кириб олсанг, мен хам караб турмайман. Худо хохласа, отанг орзу килганидай эл хизматидаги одам бўласан. Орадан кўп ўтмай олий ўкув юртларига тест синовлари бошланди. Иномжон хам катта тайёргарлик билан имтихон топширди. У давлат грантига илинишига ишонарди. Лекин Иномжон шартнома асосида ўкишга кирганлар сафига тушиб колди. Уйга кайтар экан, хаёлида турли фикрлар чарх урар эди. Нима килиш керак? Онажонисига нима дейди? Аслида-ку шартномага илинганлар хам кўпчилик эмас. Ў?ишга кирганига хурсанд бўлиши керак. Лекин онажониси шунча пулни кандай тўлайди. Ўглидаги маъюсликни кўриб, Хатиранинг юраги шиг этди: нахотки имтихонлардан йикилган бўлса. Ахир билими кучли эди-ку! Онасининг савол назари билан караб турган кўзларидаги гамгинликни кўриб, Иномжон тўгрисини айтишга карор килди. — Ташвиш тортманг, ойижон, — деди у. — Ўкишга кирдим. Лекин бир йил ишласамми, айтганингиздай, деб ўйлаб турибман. Келаси йили озрок пул топиб, яна имтихон топшираман. Хатира ахволни дархол тушунди: демак пулли ўкишга кирибди. У нима дейишни билмай колди. хакикатан хам, биргина ойлик маошини каёкка хам етказарди. Болалари ейман-ичаман, деб турган бўлса. Энди ўглига иш топиши керак. Орадан бир хафта ўтди. Эрталаб ховлини супуриб, энди уйга кирган эди хамки, дарвоза кўнгироги жиринглади. — хозир, — дея кўча эшиги томон юрар экан, тинчликмикан ишкилиб деган хадик билан дарвозага якинлашди. Ташкарида баланд бўйли, чиройли кийинган киши салом берди ва уни туман почта алокаси тармоги бошлиги чакираётганини айтди. — Бугундан кечикмай борар экансиз, деди у хайрлашиб кетар экан. …Бошлик Хатирани самимий кутиб олгач муддаога кўчди: — Иномжон шартнома асосида ўкийдиганлар каторига тушиб колибди-да. Ташвишланманг, Иномжон ўкишга бораверсин. Пулни корхона хисобидан тўлаймиз. Турмуш ўртогингиз, рахматли Максуджон ака мехнаткаш, камтар инсон эдилар. Улардан почта сохасида кўп нарса ўрганганман. колаверса, сиз каби фарзандлар бахтини ўз манфаатидан устун кўювчи аёллар хар кандай хурмату эъзозга лойикдирлар. Эртага ўглингиз шартномани олиб келсин. Хонадан чикар экан, Хатиранинг кўзларига ёш куйилиб келди. Шунга хам ўн йил бўлибди. Энди Иномжон алока корхонасида бошлиг ўринбосари. Ўнлаб талабалар унинг кўл остида ишлашади. Шартнома пуллари корхона хисобидан тўланади. Бир вактлар, энг огир пайтида унинг калбига экилган окибат уруги гуллаб, мева беряпти хозир. Бор бўлсин, окибат!
|
|
| |
OSIYO | Дата: Dushanba, 18-Iyul-2011, 21:06 | Сообщение # 14 |
 Peshqadam
Группа: Ishonchli
Сообщений: 7142
Статус: 
| Allohning omonati Onalik. Oylab davom etadigan mashaqqatlarni sabr bilan yengib o`tgach, ayol zotiga beriladigan dunyodagi buyuk unvon. Ungacha... to`qqiz oy aro ayol vujudi hayajonu qo`rquv o`rtasida toliqiblar ketadi. Nihoyat jonidan jondek uzilib, beorom kunlari evaziga mukofot, gunohlariga kafforat, jami og`riqlariga malham bo`lib chaqalog`i dunyoga keladi... Bag`riga olarkan, uni deb chekkan iztiroblari bir lahzada yodidan chiqadi. Bir necha daqiqa oldin ko`ziga azobdan iborat bo`lib ko`ringan dunyo yorishib, hayot bag`ridagi go`dagi misol pokiza, shirin tuyuladi.
Men ham jismu ko`nglimda shunday jon o`rtovchi azoblarni, hayajonu quvonchlarni boricha tuydim. Bag`rimga olib, qizalog`imga orziqib termularkanman, farzand vositasida Parvardigor menga katta imtihon yuborganini bilmas edim...
Birinchi farzandim bo`lgani uchunmi, ongu qalbimni qizchamga egalik mengagina xos degan o`y band kilgandi.
Tiriklikning zavqu shavqini undagina qo`rardim. U faqat menga tegishli degan o`y bilan baxtli edim. O`shanda bunday qattiq sevgi oz muddat baxtiyorlikdan keyin, bisyor dardu qayg`ular keltirishini idrok qilolmasdim. Chunki men bir haqiqatni — borlikdagi hamma narsa singari bu go`dak ham faqat Allohga oid ekanligini unutgandim...
Bir kuni chaqalog`im qattiq isitmaladi. Tezlik bilan kasalxonaga olib bordik. Tekshirib ko`rishgach, bolamga qo`yilgan tashxisni eshitib boshimga osmon qulagandek bo`ldi — kasallik miada bo`lib, juda kam uchraydigan, vujuddagi rivojlanish jarayoniga to`sqinlik qiladigan dahshatli xastalik edi. Endi... murg`akkinam meni hech qachon «Ona!» deb chaqirolmaydi! Tengdoshlari bilan birga o`ynolmaydi! U uchun oldinda quvonch yo`q, faqat azoblar aro o`tkaziladigan kunlar bor! Bu kabi o`ylar shamol tezligida miyamda aylanarkan, hushimni yo`qotdim. O`zimga kelganimda, uyda yotar, boshimda onam yig`lab o`tirardi...
Tuzalmas xastalikka mubtalo qizchamni umid bilan parvarish qila boshladim. Faqat... avvalgidan butunlay boshqa, tom ma`noda Allohga taslimiyat bilan harakat qilardim. Zotan, g`aflat uyqusidan uyg`onishim, mendagi «menlik»dan qutulishim zarur, juda zarur edi...
Bolamning azoblari yillab davom etdi, muolajalar hech qanday natija bermadi. Shifokorlar to`rt yoshgacha yetmaydi deyishgandi, Allohning irodasi bilan sakkiz yoshgacha yashadi. Nihoyat... bolaginamning azoblari tugadi. Dahshatli xastalik intiho topdi, u bilan birga farzandimning umri ham...
Qisqagina umri bilan mening hayotimda juda ko`p narsalar qoldirgan qo`zichog`im, eng katta sabog`im, eng teran sevgim, eng achchiq azobim... Sendan minnatdorman — o`zingdan keyin berilgan Allohning omonatlariga qanday munosabatda bo`lishni o`rgatib ketding.
Oxiratda diydorlashuv umididaman, bolajonim. Ulug` kunda meni tanib, bir bor eshitishga zor bo`lganim -, «Onajon!» deya chaqirishingni istab hamisha duodaman...
|
|
| |
OSIYO | Дата: Shanba, 06-Avg-2011, 10:45 | Сообщение # 15 |
 Peshqadam
Группа: Ishonchli
Сообщений: 7142
Статус: 
| 
Эндигина кўзи ёриган она ўзита келар-келмас «Болажонимни кўрсатинг», дея интиқлик билан атрофидагилардан илтимос қилди. Чунки у энди она бўлган, она деган улуг мақомга эришган, оналик бахтидан сармаст эди. Тўққиз ой қорнида эҳтиётлаб кўтариб юрган вужудининг бир парчасини кўришни ҳаяжон билан кутарди. Қучогига йўргакланган чақалоқни тутишди. Бахтиёр она фарзандининг жажжигина юзини кўриш учун унинг юзига ёпилган йўргакни кўтарди. Аммо бирданига ранги оқариб, тили калимага келмай қолди, юзида бир оз аввалги бахтиёрликдан асар ҳам қолмаганди. Она ва болани кузатиб турган доктор орқасини ўгириб, тезда хонадан чиқиб кетди. Чунки... чақалоқнинг қулоқлари йўқ эди...
Ўтказилган тиббий текширувлар натижасида боланинг эшитиш қобилияти нуқсонсиз экани, фақатгина кўринишини бузиб турувчи қулоқларсиз тугилгани маълум бўлди. Орадан йиллар ўтди, болакай улгайиб, мактабга чиқди. У дарсларни жуда яхши ўзлаштирар, фақат аъло баҳоларга ўқир, ўртоқлари ҳам уни ҳурмат қилишарди. Аммо кимдир ачиниб, кимдир унинг муваффақиятларини кўролмай баъзан орқаваротдан, баъзан эса юзига нуқсонли эканини айтишар, бу гапдан бола жуда ўкинарди, ўксинарди. Шу сабабли ҳам одамларга қўшила олмасди, доимо ўзини олиб қочарди. У тақдирнинг берган «туҳфа»сига сабр-бардош билан улғайса-да, юзида ҳечам кулгу кўринмасди, доимо маҳзун юрарди. Ўглини ҳар кўрганда юрак-багри эзилиб кетадиган онаси унга доимо «Мундоқ одамларга қўшилсанг-чи, сен ҳам ўйнаб, кулсанг-чи ахир», деб ёлворар, аммо айни вақтда дардига яна дард қўшиларди. Бир куни дадаси болани умид билан машҳур бир доктор ҳузурига олиб борди ва ўглини бу ҳолатдан қутқариш учун бирон чора топишини сўради. Доктор агар бир жуфт қулоқ топилса, амалиёт орқали бу муаммони ҳал қилиш мумкинлигини айтди. Юраклари дарддан эзилиб кетган ота-онада умид учқуни пайдо бўлиб, ҳар томонга бош уриб кўришди. Аммо ким ҳам ўзининг қулоқларини фидо қилгиси келади, дейсиз. Чет элларда бор, деб эшитишди, лекин унинг нархини умр бўйи ишлаб ҳам тўлай олмасдилар. Шундай бўлса ҳам ота-она икки йил давомида бутун куч-ғайратларини шу ишга сарфлашди. Ва ниҳоят бир куни дадаси унга «Операцияга тайёргарлик кўр, сенга қулоқларини сотадиган бир кишини топдик, фақат унутма, бу инсоннинг кимлиги сир», деди. Амалиёт пойтахтдаги номи чиққан клиникада таниқли докторлар томонидан муваффақиятли ниҳояланди. Бола тамоман янги бир инсонга айланган эди. Ташқи кўриниши билан бирга руҳияти ҳам ўзгарган йигитча мактабни аъло баҳоларга битирди, жамиятда ҳам ўзининг муносиб ўрнига эга бўлди, жуда катта муваффақиятларга эришди. Университетни қизил дипломга тугатиб, дипломат бўлди, уйланди, бола-чақа орттирди. Бир куни у аввалги ҳаётини хо-тирлаб, отасининг ҳоли-жонига қўймай сўради: - Менга бу қадар яхшилик қилган инсон ким ўзи, гарчи унинг яхшилигини бутун умримни багишлаб ҳам қайтаролмасам-да, ўни бир кўрсам, миннатдорлик билдирсам... Отаси эса унга «Албатта, у одамнинг яхшилигини ҳеч қачон қайтаролмайсан, аммо биз келишганмиз, бу сир сақланиши керак, бир кун вақти келиб билиб оларсан», деди. Оиланинг бутун аъзолари бу сирни - у фидокор одамнинг ким эканини узоқ йиллар давомида сақлашди. Аммо бу дунёдаги ҳамма нарсанинг ҳам охири бўлганидек, бир куни бу сирнинг ҳам ошкор қилиш вақти етиб келди. Шу кунгача фарзандини оқ ювиб, оқ тараб келган онанинг умр сармояси тугаб, бу дунёни тарк этди. Жанозадан аввал отаси йигитни онаси ётган хонага чақирди ва қўллари билан аста онасининг кумушдек товланаётган оқ сочларини кўтарди - унинг қулоқлари йўқ эди. «Жафокаш онанг доимо рўмол ўраб, ёпинчиқ ичида юргани учун бу ишидан ҳеч қачон пушаймон бўлмади, аксинча, у жуда бахтиёр яшади», дея шивирлади отаси. «Ва ҳеч ким онангнинг гўзаллигида ҳеч қандай нуқсон, камчилик сезмади, шундай эмасми? Ҳақиқий гўзаллик инсоннинг ташқи кўринишида эмас, балки унинг қалбидадир! Ҳақиқий бахт кўрган нарсангда эмас, балки кўринмаган жойда... Ҳақиқий сев-ги қилингани маълум нарсада эмас, балки қилингани ҳолда билинмайдиган, кўринмайдиган жойдадир!».
|
|
| |